Мики Маус

Мики Маус се први пут појавио 1928. године у првом звучном цртаном филму Пароброд Вили. Мики је заправо настао неколико година раније. Када је имао 25 година, Дизнију су у Метро-Голдвин-Мејеру за овај лик предсказивали да никада неће успети да прода. Миша је најпре назвао по кућном љубимцу Мортимеру, али се таквом имену успротивила његова жена Лилијен, па је оно промењено у Мики. О томе ко је први нацртао лик Микија Мауса постоје разне легенде, с обзиром да је Волт, према речима својих илустратора, с напором цртао људске ликове, посебно лица, а често је у журби, за рекламне сврхе, потписивао њихове цртеже. Микију је глас најпре позајмљивао Волт Дизни лично, од првог емитовања 1928. године, потом од 1947. Џими Мекдоналд, а од 1977. и наредних тридесет година Вејн Олвајн, док је Вејнова супруга Раси Тејлор позајмљује глас Мини Маус.

Мики Маус је постао један од најпознатијих анимираних ликова популарне културе и симбол целе фирме. После Микија се појавила читава серија ликова које је креирао исти студио. Ови ликови у анимираним филмовима и стриповима, уз пратећу индустрију, коју је пројектовао Дизни са својим сарадницима, брзо су се прочули по целом свету, а материјал који су правили је био довољно универзалан да је омогућио превазилажење чак и идеолошких препрека. Дизнијева продукција је била поштована и хваљена чак и у Совјетском Савезу тридесетих година прошлог века, за време Стаљина, а вештом применом Дизнијеве анимацијске технике и стила, у нацистичкој Немачкој је образована посебна група аниматора, која је своја умећа користила у хумористичке или пропагандне сврхе.

Дизнијеве креације су се често преплитале са локалном уметничком и индустријском продукцијом широм света. Тако су у листу „Весели четвртак”, 1932. године, домаћи аутори, а пре свих Иван Шеншин, почели да цртају своју верзију Микија Мауса (названог Мика Миш), у облику прото-стрипова. Мика Миш је представљен како лута по егзотичним крајевима света, у друштву јунака који уопште не постоје у оригиналној Дизнијевој верзији (ној, пеликан, јапански војник и др). Тако су на пример, главни јунаци забављали становнике Африке учећи да играју коло. У другој половини тридесетих година, у неколико београдских листова појавио се и низ стрипова, у којима су цртачи представљали своја виђење Дизнијевих ликова.

Занимљиво је да су 1968. године Милтон Глејсер и Ли Севиџ направили кратак антиратни анимирани филм у трајању од 1,07 минута, у коме се Мики најпре пријављује у армију, затим пролази обуку, задужује пушку и шлем, а потом бродом креће у рат у Вијетнаму, где одмах по искрцавању бива погођен снајперским метком у главу и умире. Намера аутора је била да овај филм прикажу на фестивалу, али нису добили дозволу од Дизнијеве компаније.

Један од најрадикалнијих случајева употребе ликова из Дизнијеве продукције је дечји програм палестинског покрета Хамас, под називом Пионири сутрашњице, намењен деци узраста од 7 до 13 година. У недостатку средстава за сопствену продукцију, у емисији се између осталих ликова, једно време појављивао и Миш Фарфур, костимирана имитација Микија Мауса, са сличним пискавим гласом и покретима тела, али је његова улога била да, укључујући се у разговор са децом, промовише тероризам и говор мржње према Јеврејима, ционистима, Израелу, Америци и њиховим лидерима.