Паја Патак

 Паја Патак (енгл. Donald Duck) је лик кога је први нацртао Дик Ландри. Појавио се 9. јуна 1934. године, у епизоди цртаног филма–серије Шашаве симфоније (енгл. Silly Symphonies). Паја је заправо патка са жуто-наранџастим кљуном, најчешће обучена у морнарску блузу и капу, али без панталона и вози раздрндани ауто са регистрацијом 313. Аниматор Карл Баркс, за кога се заправо сматра да га је учинио познатим, у каснијем периоду му је повећао главу и очи и смањио врат. У стварање лика Паје Патка уложено је више труда него у било ког другог Дизнијевог јунака, чак више него у Микија, а Карл Баркс му је посветио цео свој животни век. Волт Дизни је у неколико наврата истакао да је Пају, темпераментног патка, замислио као „противтежу увек савршеном мишу Микију Маусу”. Паја препознатљиво изражен карактер, по нарави је пргав, свадљив, вечито незадовољан, песимистичан, трапав, баксузан,^[ нетрпељив и склон изливима беса, али такође, на свој начин шарматам.

Паја је 1937. године први пут постао главни јунак, а уз њега су се нашли и његови рођаци Раја, Гаја и Влаја, девојка Пата, стриц богаташ и шкртица Баја. Био је и јунак осмоминутног цртаног филма „Фирерово лице” из 1942. године, у којем добија ноћну мору да се буди у тоталитарном режиму. За ово дело лик Паје Патка је добио првог, а Волт Дизни свог деветог Оскара. Паја Патак се у Србији и на Балкану први пут појавио у Политици 13. марта 1938. године, а име му је дао преводилац истог листа. До санкција на СРЈ редовно се појављивао у Микијевом забавнику. Стрипови са Пајом, Микијем и Бојажљивим Ћиром појавили су се и у првом броју Политикиног Забавника од 28. фебруара 1939. године. Занимљиво је да су стрипови о Паји Патку, били забрањени у Финској, само зато што не носи панталоне.

Глас му је у оригиналним цртаним фимовима позајмљивао глумац Кларенс Неш, до своје смрти 1985, а касније Тони Анселмо.